UZORCI TEKSTA
TRILOGIJA
ADAM I EVA 2.0
UZORCI TEKSTA
© Mirko Bogdan — Sva prava zadržana. Zabranjeno kopiranje, umnožavanje i distribuiranje bez dozvole autora.
FANTASTIČNI PAR
Renesansa srednje klase počela je 2031. Tada su se „Fantastični parovi” pojavili u Americi. Bio je to instant hit, ali trebalo je više od godinu dana da se pojave i kod nas. Stroži zakoni o zaštiti privatnosti i upotrebi veštačke inteligencije. U nekim stvarima do skoro smo kaskali za svetom.
Ali to više nije važno.
Klikćem na „KUPI”, stavljam ruke iza glave i okrećem se ka Evi na svojoj ergonomskoj stolici s točkićima.
– Poručio si?! – pita s oduševljenjem devojčice, raširenih zenica i pogledom koji je s ekrana usmerila na moje lice.
***
„Fantastični parovi” su promenili Marijin život. Zaista sam morala da je pitam u čemu je caka.
Od svih ljudi na svetu ona je možda jedina koju mogu da pitam baš sve i ni sama ne znam zašto sam se do sada ustručavala. Ponestajalo mi je izgovora da ovaj razgovor odlažem. Bilo je to kao kada sam je pitala kako je voditi ljubav. Sada smo odrasle, ali pitanje je ostalo isto. Ovo je bio novi svet i novi način da se zbližimo sa svojim voljenim.
***
Uprkos navali uzbuđenja u igri, sada sam emotivno potrošen.
I dalje mislim na svoju hostesu.
To nije bila Eva. Koliko god da je kompjuterska animacija bila zasnovana na njenom liku, to nije bila ona. Moja dilema je bila – da li ću ako budem s njom, biti neveran svojoj ženi. Naizgled glupo, ali dilema je ipak postojala.
Po prvi put sam se zapitao da li je u redu da imam seks s nekim drugim. Ova Eva nije bila stvarna i nije bilo razloga za ljubomoru. Nije bilo rizika od polnih bolesti. Znala je šta želim i uvek bi htela da mi udovolji. Seks s njom bio bi bolji od onog s mojom ženom. Ali to nije bila ljubav.
Ljubav je deljenje užitka. Deljenje uspomena. Ljubav je prenos emocija od mene ka njoj i obratno. Ljubav nije samo strast. To je i briga za ono drugo.
Počinjao sam da shvatam zašto Noa Harari kaže da veštačka inteligencija podražava osećanja toliko dobro da može da nas ubedi da nam za ljubav nije potrebna druga osoba.
Nisam želeo da krenem tim putem.
CENA USPEHA
Posmatram sebe u ogledalu s obnovljenom odlučnošću da vežem kravatu, a Eva upravo izlazi iz kupatila. Prolazi pored mene i odmeravam njene zategnute listove. I dalje je zgodna. Možda ne mladalački lepa, ali utegnuta u crnu šljokičavu haljinu golih leđa izgleda otmeno, prefinjeno i veoma poželjno.
Smeši se uzimajući krajeve kravate u ruke.
– Da pomognem?
Ima nečeg intimnog u tome kada mi vezuje kravatu. Čini da se ponovo osetim kao dečak koji se u nju zaljubio pre toliko godina.
Iznajmili smo sobu u Hiltonu da posle prijema ne putujemo do Malog Mesta, ali poželeo sam da uopšte ne idemo na prijem.
I ne zbog ove male intimnosti. Imao sam neki loš osećaj, ali nisam hteo da kvarim njenu sreću. Skrivajući zabrinutost, privukao sam je sebi i počeo da je ljubim u vrat.
***
– Portal! – Adam je na pet koraka od mene. Agenti na pet od njega.
Oklevam uprkos svemu.
– Unutra! – hvata me za ruku i zajedno prelazimo te poslednje korake ka izlazu iz ovog sveta.
Lice mi uranja u to plavetnilo. Ne boli. Ne osećam ga. Nemam vremena da ga osećam.
Sa strane je izgledalo tako tanko. Kao ogledalo, ali sada se rasteže svuda oko mog tela. Prekriva mi ruke i noge. Lepi se za njih kao neka golicava paučina.
Ništa ne vidim.
Čujem povike s druge strane.
I sve to je u deliću sekunde, a onda izlazimo u mrkli mrak.
***
Provela sam s Adamom toliko godina.
Lena nije bila jedina koja je učila od njega.
On je uvek imao plan.
Svi su govorili: Čovek planira, a Bog se smeje. Adam je pričao: Ako ne planiraš, planiraš da ne uspeš.
A ja sam definitivno rešila da uspem.
Da uspem kao što niko nikada nije uspeo.
Da nikad više ne strepim za život svoje dece.
Uzimam olovku i najsitnijim i najnečitkijim rukopisom koji ću samo ja moći da rastumačim, počinjem da svoju frustraciju i nemoć pretačem u red za redom hijeroglifa koji će od sada pa nadalje biti moj život.
ZLATNA MILIJARDA
I kada kažem roboti – ne mislim na neke lutke od plastike i metala.
Mislim na figure sa skeletom od veštačkih materijala, nadljudskom
inteligencijom i ljudskom kožom. Replikacija DNK dala im je sve te sitne detalje koji ih spolja čine identičnim muškarcu ili ženi.
Spolja su bili kao mi. Razlike su se videle tek u pokretu, u finoj mimici lica, u boji glasa koja nekad nije pratila govor tela. Ali sve se to moglo ispraviti u narednim verzijama.
Jeza me hvata od same pomisli.
Bilo je prirodno da se opiremo njihovom izjednačavanju s nama. Bilo je prirodno da se plašimo. Ali ljudskim emocijama je lako manipulisati.
Počelo je od Fantastičnih parova, od navodno bezbednog virtuelnog prostora u kom smo živeli svoje fantazije, u kom nije postojala nikakva zadrška, a reč nastranost je bila precrtana crnim markerom.
Od uređaja preko kojeg sam se za svoje najintimnije želje obratila veštačkoj inteligenciji. Uređaja koji je u naš dom uneo sunce, srušio sve naše zidove i povezao Adama i mene na nivou koji je dotad postojao samo u mojim najluđim, nedosanjanim snovima.
A sve to da bismo ogolili svoju dušu pred softverom koji večito uči.
***
Fizički, osećam se odlično, ali saznanje da sam prespavao pola života neće da ode. Uz to, nešto se dogodilo dok mene nije bilo. Nešto što je zahvatilo veći deo čovečanstva.
U glavi je ponovo sve što sam čuo: usporavanje, otpornost, odsustvo težih dijagnoza. Pažljivo izbegavanje jedne teme.
Tek kasnije, lekari su mi rekli za Virus. Virus koji je ciljao naše gene, koji je napadao samo mlađe ljude, davao im dug život, čuvao ih od drugih bolesti, ali im uzimao ono najdragocenije, ono zbog čega živimo – mogućnost da imaju potomstvo.
I dalje je bilo moguće dobiti dete genetskim inženjeringom, postupkom koji su mogli da priušte samo najbogatiji. Tako je Lena dobila decu. Male, usavršene verzije ljudi, Ničeovog natčoveka iz epruvete.
Niko nije znao kako se Virus pojavio. Ali znali smo da je svet promenjen zauvek.
***
Uzimam šoljicu gorke crne zavisnosti, bez šećera i mleka, onu stvorenu da te iz korena razdrma, a ne da ponudi obilje ukusa.
Hodam, a misli su mi na nekom neodređenom mestu, između sećanja i nameštaja pored kog prolazim, sve do trenutka kad spustim šolju na stočić i zavalim se u fotelju. Tek tad se vraćam u svoj modus operandi, u svoja sećanja, u ovu čudnu mešavinu osećanja koja me je obuzela otkako je otišla iz kafića.
Kad sam joj prišao i zatekao je uronjenu u moju fantaziju o njoj, nije sklonila pogled s ekrana.
O, ne…
Htela je da završi pasus.
Da do kraja razume moju potrebu da je imam, da stekne nefer prednost u našem odnosu i ostavi me da čekam. Da sazna za moje tajne žudnje, ne samo fizičke, već i za ono što me iznutra prožima dok zamišljam da je imam, nešto što bih i što jesam otkrio samo sebi samom, tek u intimi svog stana kada niko nije tu.
– Vidim da ti se dopada – rekao sam to opušteno, pokušavajući da zavaram i nju i sebe, sa smeškom u uglu usana i gledajući je u oči,
pokušavajući da zanemarim grč koji mi para stomak i upozorenja ostataka svesti o tome na koliko mi ovo nivoa zaista nije potrebno.
I PAR UTISAKA…
“Originalno i provokativno. Ova trilogija će izazvati brojne diskusije o budućnosti ljudskih odnosa”
@pavlezelic (Pavle Zelić)
“Izgarala sam dok sam čitala. Neočekivan spoj žanrova, emocija i promišljanja o svetu. Za mene, kao pisca, pravo osveženje. “
@anitaaradinovic (Anita A.)
“Rečenica jasna i koncizna. Odlično psihološko ocrtavanje glavnih likova. Sjajni obrti.”
@sake1988_ (Slaviša Trivković, doktorand srpske književnosti)
“Genijalna mešavina žanrova”
@ivana.feniks.pisac (Ivana Feniks, pisac)
“Stranice se same okreću.”
@_knjiskimoljac99_ (Anđela Bjelica)
“Mnogo emocija i isto toliko pitanja. Šta ste zapravo spremni da uradite da bi zastitili porodicu?”
@booklover2609 (Jelena Gavrić MItić)
“Napeto i uzbudljivo. Iskreno preporučujem”
@byalexpopovic (Aleksandra Popović)